ISPOVEST NAJSTARIJEG OBUĆARA U SRBIJI: Svi me pitaju za Jovanku Broz a jednu ženu bih uvek, pre nje, pomenuo!

Ivan Miletić, obućar u penziji, domaćim medijima je već poznat. U svojoj bogatoj, decenijama dugoj karijeri, za mušteriju je imao i Jovanku Broz, a za portal Penzionisani, ovoga puta priča o svojim sadašnjim danima, kako ih ispunjava i šta su za njega prave vrednosti.

Ivan ima svoje omiljeno mesto u jednoj maloj gostionici u srcu Šumadije, gde se vratio od kad se penzionisao a koja mu je deo dana i gde se može videti svakodnevno.

foto: M.Paunović

-Nije mi teško i volim da razgovaram. Rekao sam za Jovanku sve šta sam imao. „Noga lička a cipela bečka“, nisam to ja izmislio, to je narod, ali nekako mi uvek to bude na pameti kad se setim tih dana. Njoj nisam imao šta da popravljam nego da prilagodim novu obuću koja je uvek nekako bila ili mala ili uska. Dođu tamo neki ađutanti, donesu papir, tu sve nacrtano i kako i koliko, obično proširiti! Sve donosili novu obuću. I tek ponekad neku flekicu. Bila je zadovoljna. Ja nisam baš oduševljen da pričam o njoj ni dobro ni loše, ako razumete. Eto, ako mene pitate, ona je bila jedna od mušterija. Drago mi je, nego šta, ali to je to! Svoj posao toliko volim i poznajem, pa sam imao mnogo ljudi za klijente. Ima i danas. Uvek ima dragih ljudi koje pamtiš, nije samo ona, kaže Ivan.

Kada Ivana Miletića pitate kako je i šta radi, nasmejano odgovara:
-Evo, od kafane do kafane, šali se, iako nije mnogo slagao.
-Bio sam u Beogradu. Tamo su mi sin i snaja, unuka“, kaže Miletić, koji se danas u Beograd otisne samo kada posećuje svoju decu.

– Inače tamo sam radio 36 godina. Na Dušanovcu. Pun radni vek, rad sa ljudima. Mnogo uspomena! Zato danas ne mogu bez ljudi.  Iako sam rešio da se vratim u Šumadiju, gde sam rođen, dan mi je pun kao oko, ako verujete!“

Simpatični gospodin Ivan, nenametljivo i polako priča, u čemu danas, i u ovim godinama, uživa:

foto. M.Paunović

-Ujutro ustanem, pa pravo u vajat, popijem kafu, malo doručkujem. Sedim sa komšijama ili sam. Uživam u slikama predmetima i uspomenama ali kratko, stvarno. Treba živeti. Zatim uzmem malo da poradim oko kuće i dvorišta pa u radionicu ako imam šta. Posla nema previše. Ljudi i deca najviše nose patike, to znate. Ali ima ga. Ne žalim se. Volim što me traže još i što sam sa svojim zanimanjem i dalje zajedno. Beograđani , neki dođu, i oni su se na mene navikli. I danas njima popravljam obuću, priča stari gospodin Miletić.

-Tako, kapne još po malo! Penzija mi bude za život a to što kapne, za rakijicu, smeška se zadovoljno.

foto: M.Paunović

-Onda odem u varošicu. Imam jednu malu kafanu gde provodim vreme. Nekad se malo i pretera ali ne mnogo. Znaš i sama, ako sedim s nekim, malo se zapričamo, ima uvek o čemu da se popriča. Sad lepi dani, pa nekad ostanem i dva tri sata! Onda polako kući. Nekad baš polako, kaže iskreno i stidljivo se smeši.

-Slobodan sam. Ljudi uvek ima. A znate šta, volim da se družim sa mladima! Prijaju mi, od njih uvek ima i da se nauči. Neke njihove reči mi prionu…

Foto: M.Paunović

Na pitanje kako gleda na žene današnjeg vremena i koliko su se promenile,  kaže:

-Svi gledaju ono što se lako vidi. Kada bi ljudi znali koliko žena vredi mnogo a da ih možda na ulici ne zapazite. Nekada male a velike žene. Na primer moja snajka, Maja. Kakav je to lik, da znate! Skromna, prirodno prizemljena u svakom pogledu, a profesor univerziteta! I nikad nema nameru da se to vidi, ponosno i sa puno radosti priča  Ivan i nastavlja:
„Dobra, komunikativna, drug pravi. Rodila mi je unuku. Moj sin Milan Miletić bio je fudbaler i nastupao je u čuvenoj generaciji „čileanaca“ koji su 1987. bili omladinski prvaci sveta. Takvu ženu je izabrao! Eto, na primer uvek bih pre pričao o ženi koja je takva, kao žena moga sina. I ima takvih žena! Nego, ljudi gledaju samo poznate, a ove što ih ne zanima da se pokazuju, nekada i ne vide, zaključuje u razgovoru za portal Penzionisani, mudri, već poznati obućar u penziji, gospodin Ivan Miletić.

Ostavite komentar