JEZIVA ISPOVEST BAKA DANICE (92) KOJA JE PREŽIVELA GRADIŠKU I JASENOVAC: Svakoga dana smo gledali kako iznose mrtvu decu na nosilima! (VIDEO)

Danica Petrović (92) nikada neće, kako ističe, zaboraviti 11. avgust 1942. godine kada je sa svojim sunarodnicima Srbima iz sela Veliko Nabrđe odvedena u logor Jasenovac i Stara Gradiška.

Uspela je da preživa oba zloglasna logora, i Gradišku i Jasenovac, ali i 79 godina posle izlaska iz njih ima teške traume. Tamo su joj zverski ubijeni roditelji i sestra. 

Sa drhtavim glasom, suznim očima i maramicom počela je priču baka Danica.

Ubrzo nakon toga je usledio i najkobniji dan u njenom životu, Napustila je porodični dom i polako se oprosti od porodice koju nikada više neće videti.

Ko me može iz moje kuće oterati

Zlokobna najava svega bilo je jutro kada je njen brat Dimitrije otišao, kao po običaju, u njihovu baštu da radi, ali dalje od kapije nije smeo. Sve su zaposeli pripadnici tadašnje NDH. On se vratio kući, a Daničina majka je odmah shvatila kakva ih sudbina vrema iz prikrajka.

– Majka je rekla ocu: „Kosta, oni će sve nas odvesti u logore.“ A on je odgovorio:“Ko može mene iz moje kuće oterati?“

Sutradan izjutra selom je prošao dobošar koji je obavestio stanovnike da sve vredno što imaju spakuju i ponesu, marvu poteraju i okupe se kod crkve. 

– Zlo šta je bilo naroda tog jutra. Pravi se kolona, a samo iz našeg sela oko 500 domaćinstava. Gde su još Paučje, Čenkovo i Borovik. Tako smo sa sve marvom krenuli za Ljevansku varoš, kroz jedan drum u šumi, a samo dvojica pripadnika NDH su nas pratili. Toliki ljudi i stoka, a njih samo dvojica, a mi idemo kud nam kažu“, seća se Danica tog straha i pokornisti u narodu koji uz svoju brojčanost nije pokušao da se suprotstavi dvojici agresora koji su ih vodili na, mnogima od njih, „večni počinak“, jer sve što je pošlo, moralo je i doći. Valjda su tako tada razmišljali.

Čuvaj mi decu Jelo

A kada su predveče stigli na sajmište u Ljevanskoj varoši, čekali su ih stočni vagoni.

baka danica
Foto: Shutterstock

NIKADA NIJE SKUVALA KUPUS U ŽIVOTU

Sećajući se nemoći, iznemoglosti i gladi, Danica nam je ispričala kako nikada u životu nije kuvala kupus jer je to bio jedini obrok u logoru. Ali kupus sa svim bubama i mušicama koje mogu da im stave, a ukiseljen toliko samo da bi zatočeni što pre oboleli od stomačnih tegoba i umrli.

– Ajde, ajde, ulazite, vikali su nam kad smo stigli. Muški posebno, posebno žene i deca. Imali smo male rešetke u vagonima i kroz njih sam poslenji put videla tatu. Brat Dimitrije je otišao sa njim u vagon i tada smo se rastali. „Čuvaj mi Dimitrija“, plakla je moja majka. „I ti meni decu, Jelo“, odgovorio joj je moj tata. To su bile poslednje reči koje su rekli pre nego što smo krenuli na, za većinu, put bez povrtka.

Put do Jasenovca trajao je tri dana i tri noći. U stočnim vagonima bez vode i hrane tri dana, u kojima su ljudi obavljali sve svoje fiziološke potrebe, gde su žene rađale jer je bilo i porodilja, neki su i umirali, trebalo je izdržati da biste pali pod noge agresora koji su se tek spremali da vas muče do smrti.

Prvo stajalište bilo mesto po imenu Mlaka gde su morale da izađu sve devojke koje nisu imale decu.

– Mama, mama… To su bili jecaji, plač, tuga. Majke su im ostale u vagonima, a one su morale da se odvoje i da bi išle u prinunde radne logore u Nemačkoj – nastavlja kroz suze, drhtavost, ali veliku hrabrost i želju da svoj teret podeli sa nama baka Danica.

Nakon toga nastavili su put do Jasenovca, a kada su naposletku stigli do ovog zloslutnog mesta, prespavali su na zemlji, a nakon toga izjutra krenuli pešice put Stare Gradiške. Tu je bilo njihovo stecište, gde su čekale dalji razvoj sudbine.

– Svakoga dana smo gledali decu kako iznose mrtvu na nosilima. Slabo se jelo, patili smo od dijareje, dizenterije. Zlo – seća se Danica prizora koje je kao dete gledala, a za koje nije znala da li će sačekati i nju i njenog mlađeg brata Boška i stariju sestru Zoru, koji su takođe bili u logoru sa majkom Jelom i njihovom bakom, koja je, nažalot, ubrzo umrla.

UDALA SE  ZA PETRA KOJI JE IMAO SLIČNU SUDBINU

Danica se udala kada je imala 19 godina za Petra Petrovića koji je, kao i ona, preživeo strahote logora u Jasenocu. Njegov otac je nastradao istom smrću kao i Daničin otac Kosta, zapaljen u pećnici.

Život nije prestao da ih stavlja u iskušenja i pred velike nedaće. Proterani su 1961. iz svog sela u Đakovo, a zatim odtale 1991. u Srbiju kada su se nastanili u Aranđelovcu, gde je Petar preminuo pre 17 godina.

Imali su dvoje dece u braku, Pavla i Jasminku Petrović koja je profesor srpskog jezika i književnosti u penziji i koja nam je priznala da je za bajke prvi put čula na Fakultetu jer je odrastala isključivo uz priče o Jasenovcu, jer je to nešto što sa čime se živelo i živi se danas i te priče nikada neće moći da izblede ili prećute.

Mama, ne daj nas

Ona nedužna deca koja su preživela strahote, mučenja i izgladnjivanja, ubrzo su odvajana od majki i odvođena u dečje logore u Zagrebu i u Sisku.

– Mlađi brat Boško i ja smo se uhvatili za majčinu suknju i plakali: „Mama ne daj nas, mama ne daj nas!“ Plačemo mi za njom, plače ona za nama i ne da nas. A taj što je došao da nas vodi šutira mamu i odvaja nas od nje. Više ne znamo ništa“, jedva je ispričala Danica. Plakala je i sada kao tada verujem, plakala je i njena ćerka Jasminka, ali i ćerka, sada pokojnog, mlađeg Daničinog brata Boška, Jelena. I svima stoji knedla u grlu dok sluša priču dvoje male, nedužne dece koje silom otimaju od majke koju naposletku i ubijaju – veruje Danica.

Ona i njen najmlađi brat Boško odvedeni su tada u Zagreb gde je trebalo da čekaju na „usvajanje“ od strane ljudi koji nisu mogli da imaju dece, pa su im ratna siročad čiji su roditelji mučenikom smrću okončali živote služila za „udomljavanje“. Međutim, od toga ih spasava njihov najstariji brat Vojin koji je prilikom osnivanja NDH regrutovan u njihovu vojsku kao radna svaga, a sada, uspevši da izbegne, uzeo je svoju sestru i brata sa sobom i poveo kući, ili onome što je od iste ostalo. Prazna kuća bez prozora i vrata, potpuno opustošena, ali puna bolnih uspomena za dva mala, nezaštićena deteta. Sa unetom slamaricom tek da ne spavaju da hladnoj zemlji.

– Naš brat nas je odveo kod jedne bake ubrzo. Zvala se Roza Horvat i nju je pitao da li bi nas ona primila da joj budemo sluge. Brat da čuva svinje, a ja da muzem krave i nosim mleko. I pristala je. Tu smo bili jako jako dugo – pričala je dalje svoju potresnu ispovest Danica Petrović o svojoj borbi u životu i zatim pomenula suočavanje sa svojim najvećim strahom u tom momentu, a to je da može da izgubi i svog mlađeg brata Boška, jedinog koji je ostao sa njom i uz nju kroz životnu golgotu, kada joj je jednom prilikom, po odlasku da čuva svinje, rekao: „Keko, ja više neću doći.

– Ja sam plakala, pa kako i njega da izgubim, samo i njega da ne izgubim – plakala je baka Danica i sada kao i tog trenuntka dok je mislila da se oprašta od svog brata.

– Svinje su se vratile, a njega nije bilo. Pojurila sam ka starom bunaru gde ih je čuvao i videla sam ga da mi ide u susret i više mi ništa nije bilo važno -naglašava veliku ljubav i vezanost koju je imala sa svojim bratom sa kojim je na kratko i napustila baka Rozu, ali su joj se ipak vratili i kod nje dočekali oslobođenje.

Sestra joj stradala u Partizanima

Ispričala nam je baka Danica da nije zaboravila ni brata Dimitrija sa kojim se rastala na ulasku u vagon, a koji je četiri pune godine u okovima radio na izgradnji jasenovačkog nasipa. Oca Kostu koji je nastradao u logoru tako što je bio spaljen u pećnici. Teško „za slušati“, još teže „za pričati“ ali najteže „za doživeti“ i živeti sa tim saznanjem čitav vek.

Ipak, brat Vojin je uspeo da izbavi i sestru Zoru koja je došla da živi sa svojom mlađom sestrom i bratom u staroj napuštenoj kući u kojoj su se naselili u kratkom periodu kada su odsustvovali iz baba Rozine kuće. Međutim, Zorinim mukama je tu bio tek početak, a ubrzo je i nastradala teškom smrću.

Isplakali su Danica i Boško i za Zorom gorke suze kada su je ubrzo Partizani odvojili od njih i odveli je u rat da bude bolničarka. A ona odlazeći bosa i u plihovima jer na sebe prosula lonac vrele vode pokušavajući da mlađem bratu i sestri opere i to malo odeće što su na sebi imali, tešila ih je rečima: „Keko, ne plačite, ja ću se brzo vratiti.“ To je ipak bio zadnji put da su je videli, to su bile poslednje reči koje su progovorili. Stradala je kada ju je neprijateljski avion ubio presekavši je na pola na kratkom predahu od borbe kada im je „juda“ iz partizanskih redova odao položaj.

Nikada nisu pronašli njen grob, kao ni grob svoje majke, a Danica i dan danas živi sa tom tugom i boli da nema gde najmilijima da upali sveću.

 

Ostavite komentar