To je bio častan i cenjen posao, a majstori i njihovi pomoćnici kalfe i šegrti imali su posebno mesto u društvu. NJihovi proizvodi, popravke ili prepravke svedoče o vremenu koje je daleko iza nas
i dočaravaju kulturu i umetnost tog doba.
Danas su mnogi od starih zanata zaboravljeni ili su potpuno nestali ili ih zna jako mali broj ljudi.
Mi smo imali čast da upoznamo baš jednog takvog čuvara od zaborava, Miroslava Vesovića, čuvenog Uču, koji je pravi predstavnik starih generacija zanatlija. Deka Miroslav odoleva modernom vremenu a time ujedno čuva tradiciju našeg naroda. On pravi frule, srpski tradicionalni instrument koji u narodu uživa veliki ugled, piše Glas osiguranika.
Rođen je u selu Rudare, između Prolom banje i Kuršumlije, 1932. godine. U Beograd je došao sa 15 godina. Kao mladić radio je razne poslove pomoću kojih se izdržavao. Kasnije je završio visoke škole i fakultet pa je predavao u školi deci fiziku i matematiku. Za 25 godina obučio je i naučio veliki broj đaka.
Deka Miroslav je svestran, te se između ostalog u mladosti bavio i sportom. Trenirao je boks u čuvenom „Radničkom“, a zatim i rvanje grčko-rimskim stilom. U ovoj disciplini je bio jako uspešan, osvajao brojne medalje i bio je tadašnji vicešampion stare Jugoslavije. Pored ovih sportova voleo je mnogo i plivanje. Dobru kondiciju je stekao plivajući na Dunavu i Savi.
LJubav prema fruli se rodila još u detinjstvu.
– To je interesantno. Moj otac je svirao klarinet i frulu. Gledao sam kako on to radi, upijao i usvajao. Bio sam dečak od oko 11 godina kada sam napravio svoju prvu frulicu od zove. Posle sam ih pravio i od šljive. Međutim nisam se time bavio do svoje 45. godine. Tek tada sam slučajno ponovo krenuo da ih pravim, prvo za sebe, pa zatim da prodajem. Nešto kasnije sam naučio i da štimujem te iste frule.
Naš vedri sagovornik kaže da ga je ovaj zanat privlačio oduvek. Frula je inače mađarska reč, kod nas još poznata kao sviraljka ili duduk. Napraviti dobru frulu nije lako. Svaki ton ima svoju frekvenciju a u štimovanju tonova pomoglo mu je znanje iz fizike koje je primenio u svojoj proizvodnji. Miroslav je do sada napravio više od 4000 frula i još uvek ih pravi, prodaje i vrlo rado i inspirativno priča o svom zanatu.
– Dosta sam usavršio ovaj posao, pa tako mogu da napravim frulu za dva i po sata. Najčešće sam ih pravio od drveta šljive, bagrema, ali najbolja frula je od drveta drena. Ima ih i od leske, šimšira. Možda niste čuli za drvo zvano mukinja i brkinja, sličnog su izgleda kao mušmula. Od ovih vrsta se izrade veoma dobre frule a imaju jako prijatan ton – kaže ovaj neobični penzioner.
Deka Miroslav je i ulični svirač, kada je lepo vreme on dolazi u Knez Mihailovu ulicu gde ga prolaznici rado pozdravljaju.
Tu svira već 20 godina i prodaje svoje frule. Položio je ispit na audiciji za uličnog svirača, a ocenjen je vrlo visokom ocenom. Tako je stekao svoje mesto i dozvolu za sviranje. Ovaj neumorni dekica posećuje i Sabor trubača u Guči skoro svake godine, a ide i na sabor frulaša u Prislonici. Tu je učestvovao na takmičenjima frulaša i osvajao prva i druga mesta za izvorno sviranje. Kaže da posebno voli da svira pesme i da ima poseban dar za njih.
Naš vredni sagovornik je borac po prirodi, za sebe kaže da je uvek aktivan i da gleda da se što više kreće i šeta. On tvrdi da nema drugog leka osim kretanja. Takođe kaže da ne može da ne radi ništa, ako baš nema šta, on uzme da radi vežbe. Tako i u ovim godinama deka Miroslav radi trbušnjake i svakog dana ih uradi po 100. Savet koji je nama dao je da se, pored otvorenog i vedrog stava prema životu sa manje sekiracije, što više krećemo i pešačimo barem 3-4 kilometra.
Kako je za svoju 91 godinu dosta toga prošao, i lepog i ružnog, naš vedri i vremešni sagovornik nam je svima motiv i inspiracija da uvek nađemo smisao u životu.
