Govorio je šest jezika, pored pilotske, imao i zvanje vazduhoplovnog inženjera, od 1936. do 1939. leteo za nemačku „Lufthansu”, a onda je rat u Evropi zaustavio sve njegove planove i uspehe. U januaru 1940. zaposlio se u domaćem Društvu za vazdušni saobraćaj „Aeroput”, ali ni to nije dugo potrajalo. Kapitulacijom zemlje 1941. svi avioni ove kompanije su uništeni, a piloti se rasuli širom sveta. Zlatko je, s nekolicinom kolega, ostao u Beogradu.
Hapšenje kod Postojne
Bogatom radnom i životnom biografijom ovog vrsnog pilota bavio se beogradski publicista Jovo Simišić, strpljivo i uporno doznavajući mnoge dosad nepoznate detalje njegove burne, a pre svega neobične karijere. Do danas nema odgovora zašto je, recimo, odustao od bekstva u Tursku, aprila 1942. godine, iako je sve već bilo dogovoreno, a plan do tančina razrađen. Prema nekim saznanjima, do oslobođenja se krio u Homolju, da bi 27. oktobra 1944. u činu kapetana ušao u sastav Vazduhoplovstva NOVJ.
– Prvi je leteo u eskadrili za veze Vrhovnog štaba, potom u transportnoj grupi, on je obavio prvi let na relaciji Beograd–Sofija, 12. februara 1948. Ređale su se potom i druge dužnosti zbog kojih je nagrađivan i hvaljen. Uistinu, pravi profesionalac u svom poslu – otkriva Simišić, u razgovoru za „Magazin”. – Tih posleratnih godina obnove i izgradnje imao je dozvolu da upravlja svim avionima koji su korišćeni u tadašnjem civilnom vazduhoplovstvu Jugoslavije.
Stamen, obrazovan, naočit brzo se dokazao i u mnogim društvenim organizacijama koje su ga nagrađivale i pohvaljivale. U izdanju „Narodne tehnike” 1950. pojavljuje se njegova knjiga „Pilotaža narodu”. Listamo građu o ovom vrsnom pilotu. Kakva briljantna karijera, posebno u godinama pred Drugi svetski rat. Njegovim dolaskom u „Aeroput” kolektiv se gotovo preporodio, nagoveštavajući mnoštvo poslovnih uspeha.
Nepunih pola godine radio je i u JAT-u, da bi ga 2. juna 1950. posle jednog prinudnog sletanja kod Postojne uhapsili i odveli na Goli otok.
Mnoge kontroverze isplele su se i oko tog hapšenja. U beleškama koje je ostavio istoričar Čedomir Janić, vrsni poznavalac prilika u vazduhoplovstvu i nekadašnji direktor Vazduhoplovnog muzeja u Surčinu, postoji i verzija da je, navodno, hteo da avionom DC-3 prebegne u Bugarsku. Sačuvana su i u knjigu pretočena sećanja Mihaila Simića, jednog od logoraša s Golog otoka, koji se sa Zlatkom upoznao na izdržavanju kazne.
Jači od poniženja
Prema tim beleškama, dok je „Lufthansom” leteo na liniji Beograd–Berlin i obratno, u ovom nemačkom gradu se upoznao sa sovjetskim kolegama. Brzo su učvrstili prijateljstvo, da bi ga jednom prilikom oni zamolili da, kad već leti nad Čehoslovačkom, osmotri i obrati pažnju šta se sve radi i kakve su aktivnosti na čehoslovačko-nemačkoj granici. U to vreme avioni nisu leteli mnogo visoko, a postojala su i solidna optička sredstva.
– Ništa Zlatko nije sakrio šta je radio pre i za vreme Drugog svetskog rata – otkriva Simišić. – Nije sakrio ni da je dostavljao izveštaje jednom od pilota – sovjetskih obaveštajaca. I sve bi bilo dobro da nije došla Rezolucija IB. Neko ga je, očigledno, prokazao, pa su kola najednom krenula nizbrdo.
Na Golom otoku, među ostalim zatočenicima, ostao je upamćen kao sjajan kozer i umni analitičar ljudi, društva i događaja. Simić ga je ovako opisao: „Izgledao je kao da je imao oko 50 godina. Glava, kao da ju je klesao Mikelanđelo. Pravilno oštre crte, produhovljen izraz. Stajao je prav kao bor i miran kao da ga se sve ovo ne tiče… ’Prepakivao’ je neku prljavu krpu koju je skinuo s ramena, na kome mu je ležala motka za nošenje tereta. A, rame živa rana. Čini mi se da bih smeo da kažem kako se videla ogolela ključnjača.”
I u tim trenucima ostao je pribran, postojan, jači i od najtežeg poniženja i nevolja. Optužen za saradnju sa stranim obaveštajnim službama, stoički je izdržao četvorogodišnju kaznu. Kroz kakvu je sve golgotu prošao (i ostali kažnjenici, naravno) znala je samo njegova napaćena duša. Domogao se slobode i jednom prilikom se u Beogradu sreo sa svojim golootočkim sabratom. Simić je tada saznao da Zlatko nema posla, jer su mu sva vrata bila zatvorena. Sudbina je htela da se, posle mnogo godina, opet sretnu u Beogradu, ovoga puta u drugačijim okolnostima.
U međuvremenu je postao savetnik u jednom velikom preduzeću koje se bavilo uvozom aviona i vazduhoplovne opreme. Jedan od direktora preduzeća setio se ovog sjajnog pilota koji je em bio stručan i mogao da procenjuje koje avione treba uvesti i kakva nam vazduhoplovna oprema odgovara, em je govorio strane jezike. Jugoslavija je u to doba trebalo da od Velike Britanije preuzme avionske motore, a za tako nešto nije bilo stručnjaka. Neku vrstu pravde i satisfakcije ipak je dobio, makar da se to dogodilo i posle golootočke golgote.
Rođen je 1906. u Krivoj Palanci (danas je to u Severnoj Makedoniji), a životni krug plavih visina zauvek je zatvorio u Beogradu, 1994. godine.
Pilot u „Lufthansi”
Zanimljivo je kako se Dimčović obreo u „Lufthansi” 1936. godine. Kompanija je dobila dozvolu za prelet preko Jugoslavije na liniji Berlin–Beč–Budimpešta–Beograd–Sofija–Solun–Atina, a uslov je bio da u službu prime po jednog pilota, avio-mehaničara i radio-telegrafistu jugoslovenskog državljanstva. Posle konkursa i detaljnih provera, izabrani su Dimčović, mehaničar Radoslav Šulejić i radio-telegrafista Zvonimir Blažević. „Lufthansa” je tada bila vodeća evropska avio-kompanija.
BUNTOVNICI IZ „IKARUSA”
Za vreme Drugog svetskog rata „Aeroput” gotovo da nije postojao, ali je zato bila razvijena vazduhoplovna industrija u Zemunu i Beogradu. Za potrebe nemačkog vazduhoplovstva radila je fabrika „Ikarus” s čim se nije slagala grupa stručnjaka. Planirali su bekstvo iz okupirane zemlje koje se, nažalost, nije dogodilo, iako je sačinjen spisak od 60 vazduhoplovaca. Konce operacije vukli su jugoslovenski predstavnici na Srednjem istoku sa sedištem u Kairu.
