Svakog proleća, počevši od najjužnijeg ostrva Okinave, pa do najsevernijeg Hokkaida, u Japanu počinju da cvetaju trešnje, narod Japana, a posebno najstariji građani ponašaju se kao da je u njihov kraj stigao karneval. U parkovima, voćnjacima, u gradovima i selima, svugde gde ima trešanja, okuplja se i staro i mlado, donose sa sobom jelo i piće, muzičke instrumente, CD-plejere na baterije, sedaju ispod rascvetanog drveća i učestvuju u jednom od najneobičnijih običaja, koji se zove hanami.
Hanami bukvalno znači “gledanje cveća”, ali, kad Japanci kažu cvet, to najčešće znači cvet trešnje, koji se smatra jedinstvenim simbolom lepote, ali i kratkoće trajanja života.
Ove godine, međutim, gledanja trešanja uz slavlje, kaon a piknicima, neće biti. Parkovi će biti otvoreni, trešnje će cvetati, ali će posetioci moći samo da prolaze pored njih i fotografišu se. Pevanje, gošćenje, moraju da ostave za neku drugu godinu – kad prođe KORONA!
Tokom dve nedelje, koliko otprilike traje cvetanje trešanja, zaposleni u preduzećima, članovi različitih udruženja, drugovi iz razreda i kolege sa studija, čitave porodice, ljubavni parovi, pokušavaju da dođu do što boljeg mesta ispod neke rascvetale trešnje, gde će se družiti, pevati, piti, jesti, zabavljati na različite načine.
Veoma je često da jedan ili nekoliko članova grupe dođu uveče u park, ili u voćnjak u kome ima rascvetalih trešanja, samo da zauzmu što bolje mesto za svoje prijatelje, kolege, članove porodice – koji će se tu okupiti tek sutradan popodne(!). Za takve osobe postoji i poseban izraz „hanami no bašjo tori“ , što znači “ čovek koji zauzima mesto za hanami“. Koliko je to važno „privremeno zanimanje“, govori činjenica da postoji posebna usluga za one koji poseduju GPS na mobilnim telefonima, kojim ih usmeravaju do najboljih mesta sa kojih mogu da se vide rascvetale trešnje.
Dok traje hanami, zapostavljaju se neki radni zadaci, odlažu neke obaveze, čini sve da se provede što lepše i isprati taj prelepi cvet kratkog trajanja, ali neverovatne lepote. Interesantno je da najstariji Japanci, koji su veoma usamljeni u tom užurbanom svetu jedva čekaju tu jedinstvenu priliku za druženje, te odlaze na hanami više zbog jela, pića, zabave, a cvetove se nekada i ne sete da pogledaju, pa zato i postoji poslovica „Hana jori dango“, što znači „kolač je važniji od cveta“.
Japanci smatraju da su njihove trešnje najlepše na svetu, a često su u pravu u tome, jer su u toj zemlji trešnje bile vekovima gajene, kalemljene, tako doterivane, da imaju što lepše cvetove – bez obzira kakav će biti plod. Najveći broj trešnjevog drveća u Japanu i ne donosi plod, ili je on potpuno zakržljao, tako da se trešnje u Japanu kao voćke veoma retko jedu, a, kad ih nađete u prodavnicama, veoma su skupe, po nekoliko eura za malu kiticu.
Sakura,kako se na japanskom kaže trešnja, počinje da cveta negde u martu, a, pošto se Japanska ostrva protežu sa jugozapada na severoistok, širi se lagano prema severoistoku.
Kad procvetaju prve trešnje u Japanu, to je glavna vest u medijima, a onda, svakoga dana, redovno, prva informacija u TV vestima i izveštajima drugih medija ( ako slučajno nema neke katastrofe ) je gde su tog dana cvetale trešnje. Reporteri medija idu na lice mesta, snimaju rascvetale trešnje, razgovaraju sa ljudima koji sede ispod njih, kako bi tu atmosferu preneli onima koji su daleko odatle. To traje negde do kraja maja, možda prvih dana juna, kada cvetaju poslednje trešnje u najsevernijim delovima zemlje.
Gledanje rascvetalog drveća kao običaj potiče iz Kine, gde je posebno razvijen u vreme dinastije Tang, koja je izvršila značajan uticaj na Japan tokom perioda Nara ( 710-794 ). U to doba više se pažnje obraćalo gledanju rascvetalih šljiva ( umemi ), koje među prvima cvetaju na japanskim ostrvima, dok se sakura kao simbol ustalila u sledećem periodu Heian ( 794 – 1185 ).
Termin „hanami“ prvi put je upotrebljen za gledanje trešanja u romanu dvorske dame Šikibu Murasaki “ Priča o Genđiju”, najstarijem svetskom romanu, pisanom početkom 11. veka. Mada se obožavanje trešanja smatra posledicom budističkog načina mišljenja i često vezuje za zen budizam, u tradiciji japanske drevne vere šinto trešnjevo drveće smatrano je objektom u kome prebivaju bogovi, pa su rascvetalim trešnjama prinošene ponude u vidu alkoholnog pića od pirinča sakea.
Jedan od najlepših japanskih predela je planina Jošino, blizu Nare, na kojoj su vekovima sađena brojna stabla trešanja, pa njene padine izgledaju kao belo-ružičasti tepisi dugi kilometrima. Planina Jošino sada, prema nekim podacima ima oko 10 000 trešnjevih stabala, a UNESKO ju je proglasio jednim od prirodnih blaga. Trešnje na planini Jošino pominju se u poeziji iz 10. veka, ali je najviše drveća zasađeno u 16. veku, u vreme kada je tu često boravio otac čajne ceremonije Sen no Rikju.
