Falsifikovani lekovi su deo šireg fenomena nedovoljno kvalitetnih lekova proizvedenih ispod utvrđenih standarda kvaliteta i stoga opasnih po zdravlje pacijenata i neefikasnih u terapiji bolesti. Njihova upotreba može produžiti vreme lečenja i pogoršati uslove lečenja.
Takođe, falsifikovani antibiotici dovode do pojave rezistentnih mikroorganizama, a u ekstremnim slučajevima ovi lekovi mogu prouzrokovati smrt bolesnika.
Primeri nekih od falsifikovanih lekova u poslednji par godina su „xenical” (lek za tretman gojaznosti) koji se 2007. prodavao preko interneta u SAD a nije sadržao aktivnu supstancu, zatim „zyprexa” (za tretman šizofrenije) i „lipitor” (za smanjenje holesterola), oba takođe bez aktivne supstance, ali pronađeni u legalnom lancu snabdevanja u Velikoj Britaniji 2007, odnosno 2006. godine. Najgori slučaj u poslednje vreme bio je tradicionalni lek protiv dijabetesa, otkriven u Kini 2009. Lek je sadržao šest puta veću dozu glibenklamida od normalne, što je za posledicu imalo smrt dvoje i hospitalizaciju devet ljudi.
Prema podacima koje je SZO sakupila u periodu od 1999. godine do 2000. godine, 60 odsto svih falsifikovanih lekova bili su iz grupe antibiotika, analgetika, hormona, steroida i antihistaminika.
U cilju borbe protiv falsifikovanih lekova ključne su aktivnosti i saradnja inspekcije Ministarstva zdravlja Republike Srbije, odnosno Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije. Inspekcije uzrokuju lekove iz prometa na osnovu sumnje u njihov kvalitet ili autentičnost. Agencija zatim utvrđuje laboratorijskom kontrolom kvaliteta, odnosno proverom pakovanja da li je u pitanju falsifikat ili ne i obaveštava nadležno Ministarstvo koje zatim deluje u skladu sa rezultatima.
Kontrola lekova na tržištu od strane zdravstvenih stručnjaka je od neprocenjivog značaja.
Pri rukovanju sa lekovima oni treba da poštuju principe dobre apotekarske prakse, odnosno dobre proizvođačke prakse i da kupuju lekove samo iz pouzdanih izvora, obraćajući pri tom pažnju na njihove uslove čuvanja pre kupovine i u lancu snabdevanja kao i na razlike u kvalitetu pakovanja, obeležavanja ili uputstva za upotrebu, kao i u fizičkom izgledu lekova. I naravno, da državnim merodavnim telima prijave svaki sumnjivi slučaj, bilo da je u pitanju odsustvo očekivanog terapijskog efekta ili neki drugi razlog zbog kojeg bi posumnjali da im je lažni lek ponuđen ili dostavljen i najzad, da izoluju i ne izdaju svaki lek za koji se sumnja da je lažan i da sarađuju sa inspektorima, policijom i carinom kako bi se pronašao izvor snabdevanja.
I konačno, opšta javnost, odnosno sami pacijenti, moraju da obrate pažnju na lekove koje kupuju i koriste, da izbegavaju naručivanje lekova preko oglasa u novinama ili na internetu i da nadležnim organima ili zdravstvenim radnicima prijave svaki sumnjivi lek, kako po pitanju pakovanja tako i u slučaju izostanka terapijskog efekta ili pojave neželjenog dejstva…
