Beletristika je dom za veliki broj likova, ali svi ti junaci i protagonisti dugo su imali jednu zajedničku osobinu – bili su mladi ili ljudi srednjih godina.
I to ima donekle smisla – fascinantno je za čitaoca da se pita kako će se njihovi životi odvijati u budućnosti. Ali ima li nešto da se kaže za starije likove?
Oni su retko zauzimali centralno mesto, većinu svog imaginarnog vremena provodili su kao sporedne figure. Kao da čitaoca ne interesuje da li je njihove ličnosti oblikovalo lako ili teško detinjstvo, da li smatraju da su uspeli u životu? Kako se nose sa fizičkim posledicama starenja, jesu su zadovoljni ili ogorčeni? Imaju li možda još neku šansu za sreću?
Drugim rečima, sa više životnog iskustva od većine, starije osobe bi trebalo da budu glavna demografska grupa za stvaranje i pričanje priča. Doduše ponekad, posebno stariji muškarci, dobiju u fikciji specifične arhetipske uloge, bilo da kao mudri mentori poučavaju glavnog lika ili su lice strašnih zlonamernih sila koje prete herojima. Kod žena, pak, mentorske figure su vrlo retke – starije žene često dobiju ulogu u domaćinstvu, podržavajući glavnog junaka u njegovom životu. U drugim slučajevima uloga starijih žena je i mnogo više antagonistička: u bajkama i romanima starost kod žena se obično poistovećuje sa zlobom ili slabošću.
Koncept starica kao pretećih figura je odavno u literaturi, i narodnoj i umetničkoj. Bilo je mnogo diskusija o tome zašto su starije žene često prikazivane kao negativci u književnosti, a neka od najverovatnijih tumačenja tu pojavu povezuju
sa čestim odbacivanjem starijih žena kada više nisu društveno korisne.
Ima srećom u literaturi i drugačijih primera koji ovo stanovište donekle demantuju. Knjige sa starijim glavnim likovima nisu nove; neke poput gospođice Marpl i Herkula Poaroa Agate Kristi decenijama zabavljaju čitaoce. Ali osim
klasika, poslednjih godina svedoci smo porasta broja i novih dela koja za glavne junake imaju starije protagoniste. Može se reći da se zapravo najviše promenio arhetip starije žene – mnoge od njih danas su aktivnije, obrazovanije i finansijski nezavisnije od svojih ćerki pa i unuka. Današnje žene od 70 i 80 nisu nužno prevaziđene. NJihova generacija je igrala uz Bitlse, i dalje umeju da putuju i zabavljaju se, neke čak imaju i karijere.
Pisci provode mnogo vremena razmišljajući o ljudima koji nisu stvarni ali sa kojima oni koji postoje mogu da se identifikuju. Tako su došli do zaključka da stariji ljudi imaju neverovatne priče da ispričaju a dokaz je mnogo dobrih knjiga sa seniorima kao junacima.
Jedna neobična silom prilika detektivka, još starija i mnogo dirljivija od miss Marple, protagonistkinja je romana „Elizabet je nestala”. Mod je starija žena sa Alchajmerom, vrlo zabrinuta za dobrobit svoje najbolje prijateljice Elizabet
koju nije videla neko vreme. Dok Mod pokušava da pronađe svoju prijateljicu, njena bolest se pogoršava a narativ postaje sve fragmentiraniji kako je sećanje izneverava. Iako čitalac saoseća i brine za nju, Mod nepokolebljivo nastoji da
otkrije šta se dogodilo Elizabet. Ovaj roman je istovremeno i odlična priča o demenciji.
Za „Čovek(a) po imenu Uve”, čuveni bestseler prodat u više od tri miliona primeraka, većina je verovatno već čula. Udovac Uve je oličenje nervoznog vremešnog čoveka sa ne baš povoljnom reputacijom u komšiluku. Ali komšije ne znaju šta se krije iza tog neprijateljskog ponašanja.
Kada se energična mlada porodica useli u susedstvo, ono što počinje kao incident, promeniće i Uvea i njegovu zajednicu na način koji niko od njih nije mogao da očekuje. Kao i kod svake marginalizovane manjine, čini se da starije likove lakše tolerišemo kao pojedince nego u grupi. Ali ovu praksu je promenio izuzetan i nagrađivan roman „Klub ubistava četvrtkom“: grupa 80-godišnjih prijatelja u penzionerskoj zajednici u kojoj žive održava redovne nedeljne sastanke četvrtkom. Oni nisu obični penzioneri – mrske su im društvene igre i preziru priče o bolestima.
Uz čašu vina i kolačiće mnogo više vole da istražuju stara, nerešena ubistva i tako vežbaju male sive ćelije. Iako izgledaju simpatično radoznali i naivni, i dalje imaju poneki trik u rukavu, a jednog lepog sunčanog dana kada se u njihovom domu desi pravo ubistvo, Klub ubistava četvrtkom naći će se usred istrage stvarnog slučaja. Postoji prilično tačna percepcija da stariji ljudi govore opuštenije od mlađih koji svoja mišljenja često prvo provlače kroz filter osetljivosti.
Kao da posle određenog uzrasta počnete da se izražavate sa više slobode i manje eufemizama. Možda i zato ljudi danas uživaju u čitanju knjiga sa starijim protagonistima – jer su oni tako autentični i ne izvinjavaju se zbog toga.
Iako je vedra i blistava mladost privlačna i u fikciji i u stvarnom životu, dobro napisani romani sa starijim likovima sve su popularniji među čitaocima i sudijama književnih nagrada. Stariji su ustvari savršeni protagonisti, jer bez
obzira šta se dešava, čitalac će uvek navijati za njih već zato što je toliki deo današnjeg društva odustao od ljudi u godinama.
A još više zbog toga što je lepo videti priču koja u osamdesetim ponovo rasplamsa strast za životom i shvatiti da ni za nas sutra neće biti kasno, piše Glas osiguranika.
