Nove biciklističke staze po Beogradu se grade, ali nikako da one, naročito u centru grada, budu napokon i međusobno smisleno povezane. Već nekoliko godina gradski oci najavljuju i uvođenje sistema javnih bicikala u vidu javno-privatnog partnerstva, ali i tu za sada nema većih pomaka. Nadležni u gradu uporno se trude da pokažu kako zaista žele da, poput Tokija ili Kopenhagena, i naša prestonica postane biciklistička oaza, ali za sada im slabo to uspeva. Da ipak ne odustaju od tog nauma, svedoči i poslednja najava na ovu temu – subvencije građanima za kupovinu bicikala.
Kako je najavio Goran Vesić, zamenik gradonačelnika grad će od jula početi prijave za pomoć od po 5.000 dinara za kupovinu bicikala i to za prvih 2.000 Beograđana koji se prijave na konkurs.
Uslov za dobijanje subvencije, kako je pojasnio, jeste da bicikl bude domaće proizvodnje.
– Želimo da pomognemo da što više građana koristi ovaj ekološki prihvatljiv i zdrav vid prevoza – naveo je Vesić.
A šta na ovu najavu kažu biciklisti, oni koji se najviše i razumeju u ovu tematiku? Zoran Bukvić iz udruženja građana „Ulice za bicikliste” smatra da je ovo dobar potez i da ga treba podržati, bez obzira na to što iznos subvencije, kako ocenjuje, nije bogzna kakav.
– Ovu meru smo tražili još prošle godine u ovo vreme, između mnogih stvari, kao što je na primer izmena Zakona o bezbednosti saobraćaja, ukidanje PDV-a na bicikle… To smo zahtevali i u okviru Plana kvaliteta vazduha koji je nedavno bio na javnom uvidu. Ipak, ono što bih ja voleo da su ove subvencije urađene na nacionalnom nivou, za celu zemlju – kaže Bukvić.
Kako dodaje, kada je reč o domaćim proizvođačima bicikala, tu svakako postoji konkurencija, odnosno ne može se reći da ima monopolista.
– Većina delova za bicikle se nabavlja iz inostranstva pa se onda ovde sklapaju. Prosečan gradski bicikl, koji nije bogzna šta, ali je funkcionalan, košta između 20.000 i 24.000 dinara. Lagani sportski planinski bicikli, kvalitetni, sa visokim stepenom prenosa i sa dosta brzina koštaju i do nekoliko hiljada evra, ali prosek je 500–600 evra. Tu mislim na srednje dobar bicikl, koji može da se koristi i u gradu i u prirodi – naglašava Bukvić.
U prestonici je minulih godina urađeno više biciklističkih staza, ali mnoge među njima imaju brojne manjkavosti – ili se na više mesta ukrštaju sa ostalim vidovima saobraćaja ili su postavljeni nazubljeni ivičnjaci koji biciklistima nikako ne odgovaraju ili te staze nisu povezane. Bukvić podseća na poslednji primer, novu biciklističku stazu koja je urađena na Slaviji u okviru uređenja urbanog džepa, a koja je vrlo loše trasirana – cik-cak umesto pravolinijski.
– Jedna od staza koja je urađena relativno dobro je onaj jedan fragment prekoputa TC „Ušće”. Mada smo i tu imali natezanja sa predstavnicima grada jer su hteli da opet i tu postave nazubljene ivičnjake iako smo tražili da se to ne radi. Rekao bih da i dalje ne postoji taj nivo političke zainteresovanosti da se time bilo ko bavi ozbiljnije – ocenjuje Bukvić.
On smatra da iako se godinama najavljuju iz grada brojni projekti na temu biciklističkog saobraćaja, kao što je gradnja 150–200 kilometara staza ili sistem javnih bicikala, i dalje ne postoji jasan i konkretan plan koji može da reši saobraćajni problem Beograda.
– Urađen je i plan održive mobilnosti, ne mogu da kažem da se ne radi ništa, ali opet to se, kako mi se čini, radi nedovoljno ambiciozno. Ja to ne bih nazvao samo problemom mreže biciklističkih staza. Da mi dobijemo i 300 kilometara, da povežemo ceo centar, mislim da i sa jakom kampanjom ni za narednu deceniju ne bismo mogli da prebacimo 10 odsto putovanja biciklom na nivou grada. I toliko kada bismo uspeli, to bi bio ogroman uspeh. Na primer u Beču, na nivou celog grada, biciklistički saobraćaj učestvuje sa sedam odsto, odnosno 10 do 15 odsto kada govorimo samo o centralnim gradskim opštinama. A Beč je taj procenat dostigao tek posle deceniju i po, dve jake kampanje i planiranja – naglašava Bukvić.
