Crna svadba je serija o kojoj će se dosta pričati u narednim danima. Što zbog kvaliteta, odnosno kao što se nama dopala, postoje i oni koji nisu oduševljeni, što i zbog samog sadržaja koji je na momente bizaran i morbidan, a na momente vreo i škakljiv.
Sama tema običaja gde se spajaju sahrana i venčanje je već dovoljno morbidna i o njoj smo već pisali u više navrata. Čak postoje vesti da mnogi vlasi nisu zadovoljni kako se reprezentovani u seriji. Ljudi na internetu već počinju da istražiju i razvijaju serije šta je to katabaza, ta reč koju Štimac uzvikuje pre nego što pokuša samoubistvo.
Crna svadba je najmračnija i najmorbidnija svetkovina u Srbiji, a možda i u svetu. Nastala među Vlasima, koji su i inače poznati po veoma čudnim obredima. Kao i kod velikog broja naroda, i kod Vlaha je veoma jak i velik kult smrti, možda čak i prevelik. To dovodi do toga da se mrtvima poklanja veća pažnja nego živima.
Uticaj svog kulta smrti su preneli i na ostale narode sa kojima su dolazili u kontakt, tako da se među Srbima sličan „o mrtvima sve najbolje i za sahranu iz slame da povadimo poslednje novce“ način ponašanja zadržao do današnjih dana.
Međutim, sama Crna svadba zbog degutantnosti i jezivosti ni među samim Vlasima nije naročito popularna.
Sve se dešava oko mladog para verenika. Svadba je ugovorena i momak i devojka treba da uđu u bračnu zajednicu. Međutim, ako se pre svadbe nekome od njih dvoje nešto dogodi (odnosno, ako neko od njih umre) svadba se mora održati. Sam dan sahrane jednog od nesuđenih supružnika postaje i svadba. Prvo se pokojnik/pokojnica venčava kao da je i dalje među živima, a potom se obavlja služba upokojenja. Između te dve službe, onaj ko je preživeo od nesrećnih mladenaca se zaklinje na jednogodišnju vernost. Dakle, i pored toga što je jedno od njih dvoje upokojeno, oni su u braku godinu dana. Ako kojim slučajem onaj ko je živ učini preljubu, to se gleda kao da je prevaren živ bračni drug.
Sama sahrana se ispraćuje kao svadba, sa sve trubačima, svadbarskim kolom, hranom, pićem, mladom u venčanici ili mladoženjom u odelu. Iako je porodica preminule osobe u crnini, iako su svi u žalosti, sve ide onako kako je planirano.
Jedan od retkih koji je pored porodice i prijatelja preminulog, imao priliku da prisustvuje ovom običaju koji se sporodično održava, još od vremena kada su Rimljani vladali, bio je i Aleksandar Repedžić, etnolog. Naime, on je 2004. godine nakon upisa na Filozofskom fakultetu na odeljenju za etnologiju i antropologiju, kao saradnik Muzeja u Majdanpeku prisustvuje događaju raskidanja crne svadbe koja se odigravala u mestu Rašanac.
Šta je crna svadba?
– Kada neko umre mlad, bilo da je muško ili žensko, ukoliko su nevenčani, a desi se da nastradaju, onda se, u zavisnosti od porodice do porodice, praktikuje običaj crne svadbe. Obično je vezan za područje Petrovca na Mlavi i Rabrova, Običaj se dešava jako dugo, ali i jako retko u praksi danas. Pre 2004. kada sam zabeležio taj događaj, kao saradnik muzeja u Majdanpeku zajedno sa muzejom u Požarevcu, crna svadba se poslednji put odigrala 1991. godine. Tako da je jako retko da neko održi taj običaj za svoje najmilije – započinje Repedžić.
Mladić koji je tragično nastradao u Borskom jezeru, „javio se“ baki u snu, gde je ona videla njegovu svadbu. Tada je porodica odlučila da mu napravi svadbu i na ovom, zemaljskom svetu. Takođe, porodica je ta koja odlučuje da li će praviti crnu svadbu ili neće.
– U ovom slučaju, baka ga je sanjala, ali ukoliko se porodica odluči da odradi tako nešto, ona će održati taj običaj, Tu nema pravog čina venčanja, ne postoji sam čin, jer ne može devojka stvarno da se venča za tu osobu. To se uglavnom desi nakon sahrane, nađu devojku ili momka, dogovore se, i kad se prihvati ta obaveza, neko se obavezuje da godinu dana nema seksualne odnose, da se ne zaljubi, da ne ulazi u vezu. Ona je fiktivno njegova žena ili muž u zavisnosti od pola pokojnika. Sve do raskida od crne svadbe ili tačnije, godinu dana od smrti, kada se priređuje daća, odnosno, pomana. Tada se dešava raskid crne svadbe. Okite se svatovi, kola i ide se na groblje – objašnjava nam etnolog Repedžić za Blic.
– To izgleda kao svaka pomana u vlaškom kraju. Uz taj jedan deo, gde se ide sa pratnjom, do centra sela, pa se onda ona vraća do groblja, gde se lomi okićeni barjak na kojem se nalazi njegova slika, godina rođenja i datum smrti. Ništa spektakularno se ne dešava, ali prisutna je muzika, prisutni su ljudi i sve poprima drugačiji oblik. Oni su to priredili tako da podseća na svadbu – otkriva Aleksandar.
Kada se nađe partener za pokojnika, on se obavezuje na celibat i ne ulaženje u emotivne veze u trajanju sve do obeležavanja godinu dana od smrti. Nakon toga, kroz niz obreda, crna svadba se raskida nakon odigranog kola u kući pokojnika. Etnolog Repedžić pojasnio nam je crnu svadbu i raskid iste kroz primer kojem je i sam prisustvovao.
-Mlada je sve vreme u svojoj kući, s tim što tog dana je daruju stvarima koje su namenili za nju. To su košulje, majice, sve što želi ona da nosi. Naravno, dobija i ono što je pripremljeno za pomanu, obredne hlebove, sveću. Dakle, ona je sve vreme kod svoje kuće, sa svojom porodicom, nema nikakvu obavezu da bude sa njegovom porodicom, ona je samo prihvatila obavezu i ništa specijalno se ne dešava u tih godinu dana, samo taj poslednji dan kada se raskida Crna svadba i to je to. Uz sve vlaške običaje, gde se namenjuje odeća za pokojnika, gde se pušta voda da ima on na onom svetu za svakodnevne potrebe. Onda se pristupa tom delu deo, gde oni izlaze na groblje, mladi ugalvnom i tu se ritualno loimi taj barjak koji se ostavlja na grobu. Onda se odlazi kući, postavlja se sto, namenjuje se za dušu. Pre nego što se nameni samo jelo, odigra se kolo, nameni se, okadi i kada se kolo završi, kaže se da se završila crna svadba. Onda ona može da se zaljubi, da ima seksualne odnose, da stupi u vezu – kaže on.
Iza crne svadbe kojoj je prisustvovao, krila se tužna životna priča. Naime, mladić koji je nastradao i kojem se organizovao ovaj drevni vlaški običaj, bio je usvojeno dete, koga su roditelji, baka i deka, odgajali kao svoje najrođenije i najmilije.
– Momak čiju sam „Crnu svadbu“ fotografisao, njegova je bila priređena kao imitacija svadbe. On je mlad nastradao i nisu imali nikoga, čak su i njega usvojili, nije bilo naslednika imanja. Bilo je mnogo emotivno, oni su ga voleli kao unuka – otkriva nam on.
Obećanje koje je dala, mladićeva najbolja drugarica je ispunila. Bila mu je verna godinu dana.
– Devojka sa te svadbe nije imala ništa tih godinu dana. Naime, tadašnja devojka mladića, nije htela da prihvati taj čin, već je to uradila njegova najbolja drugarica. Nije imala dečka i rekla je „biću ja“. Ona je samo imitirala i sve ostalo – ispričao nam je.
Pre devedesetih godina prošlog veka, svadbi su prisustvovali i popovi Srpske pravoslavne crkve. Međutim, sredinom poslednje decenije dvadesetog veka, crkva je pormenila svoj stav i običaji Vlaha su morali da se modifikuju.
– Od devedesetih do danas se mnogo toga promenilo. Ranije su i popovi dolazili, bila je prisutna i rajska sveća, pošto prema verovanja Vlaha, onaj svet je bez vode, bez svetla, i onda se priprema i pali se do 40 dana da bi on imao svetlosti. Popovi su ranije dolazili, bio je običaj da ona prenoći u crkvi, da bude osveštana. Danas SPC to zabranjuje, tačnije, postoji zabrana još od devedesetih godina. SPC Dosta utiče na vlaške običaje, pa se oni modifikuju u skladu s tim – priča.
Kako je rekao, pregledom komentara ispod njegove priče za jedan hrvatski portal, utvrdio je da se na tlu te države isto primenjuje sličan obred. Kako kaže, preko literature, poznato je da je isti datira još od postojanja rimskog carstva.
–Upravo sam analizirao komentare ispod jednog teksta na hrvatskom portalu. Javili su se ljudi koji su naveli kako se isti običaji dešavaju u Hrvatskoj. Kod njih se mlada čak i oblači u venčanicu. Ono što ja znam prema literaturi, sličan običaj je postojao u startom Rimu. Vlasi su tu gde jesmo vekovima i sigurno je da se dešavalo i ranije. Koliko znam, običaj nije nepoznat, nije novo i dešavalo se i ranije, ali sve je na porodici da kaže da li će se crna svadba održati ili ne-kaže etmolog Aleksandar Repedžić.
Vlaški običaj – strndžanje – je na tankom ledu između mita i stvarnosti, ušuškao se između Homoljskih planina i Dunava, u selima na istoku Srbije, kod viševekovnih srpskih komšija – Vlaha.
Neki etnolozi tvrde da se ovaj običaj upražnjavao pre mnogo decenija, drugi, pak, tvrde da je reč o mitu.
Tako su na određene prolećne praznike, koji su prizivali plodnost, porodica i seoska zajednica odobravali udvaranje, odnosno „slobodnije ponašanje mladih i njihovo intimno upoznavanje“.
Takav način flertovanja se na istoku Srbije, u okolini Homolja, kod Vlaha nazivao strndžanje.
Strnđ – na rumunskom strange, znači stegnuti, dok strndžanje predstavlja grljenje i milovanje.
Dodaje da su tada – krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, isticali da se taj običaj po selima ne praktikuje godinama, te da „mladi odrastaju bez kontrole, te da su razulareni“.
Priprema za brak
Strndžanje je počinjalo tako što su mladići birali devojke, a one obavezno prihvatale poziv. Obavljalo se tokom dana – između 17 i 19 časova, na proplanku sa visokom travom i žbunjem, gde su se parovi međusobno mogli videti i čuti. Roditelji, kao i seoska sredina na strndžanje su gledali blagonaklono i smatrali su ga poželjnim.
Sinovi i ćerke su sami odlučivali kada će se priključiti ovom vidu udvaranja.
Primitivno veoma!